POSNA SRPSKA DIPLOMATIJA

    Foto: Večernje Novosti

Da put i državničke obaveze prošle srede nisu navele Aleksandra Vučića u Brisel gde je radno i pred kamerama celivao slavske sveće, oltar i ikonu sv. Nikole, srpska javnost (možda) nikada ne bi ni saznala ko je savetnica Ljiljana Jevtović čiji su prsti vešto umesili “veličanstvene” posne pite od pečuraka, praziluka i krompira na radost predsednika Vučića i lidera iz Regiona. 

U duhu objektivnog izveštavanja i našeg prava da znamo sve, RTS je prilog o radnoj proslavi krsne slave predsednika Vučića emitovao, kako već dolikuje, u prvih pet minuta udarnog Dnevnika u pola osam, a nisu izostale ni pohvale na račun Ljiljinih veličanstvenih posnih pita pred kojima su, kako se čini, zanemeli i Federika Mogerini i ostatak diplomatskog kora Evropske unije.   

Vođena željom da saznam nešto više o savetnici Ljiljani Jevtović, nemalo sam se iznenadila kada na zvaničnom sajtu Misije RS u Briselu nisam našla njeno ime iako su je Kurir, Alo, Večernje Novosti i drugi režimski elektronski i štampani mediji predstavili kao heroinu srpske diplomatije koja je svojim “veličanstvenim” posnim piticama pomirila Balkan i ujednila vođe zavađenih balkanskih zemalja.

Na Ljiljinim društvenim profilima је pregršt portretnih fotografija, slike prekipelih lonaca i roze salonskih sandala, ali nigde podatаkа o dosadašnjoj diplomatskoj karijeri i prethodnim službovanjima u diplomatiji.

Bez i najmanje želje da dovedem u sumnju Ljiljine kvalitete koji su je preporučili za funkciju savetnice u Briselu a potom i omiljenu Vučićevu slavsku kuvaricu u dijaspori, ne mogu da se ne začudim pred činjenicom da je mlada osoba bez diplomatskog staža postavljena na mesto savetnika u tako važnoj diplomatskoj misiji kao što je predstavništvo Srbije u EU. Drugim rečima, ako se filolozi postavljaju za savetnike i ambasadore, šta onda rade karijerne diplomate i diplomirani politikolozi i čemu uopšte Fakultet političkih nauka i Diplomatska akademija?  

  

Do mesta savetnika se u diplomatiji svake iole uređenije države dolazi u kasnim četrdesetim i ranim pedestim godinama i to nakon mukotrpnog i postepenog napredovanja u karijeri, počev od najnižeg ranga trećeg sekretara pa naviše, dok se na ambasadorska mesta postavljaju iskusne karijerne diplomate, poliglote, visoko obrazovani i ugledni stručnjaci iz oblasti međunarodnog prava i ekonomije.

U Srbiji je međutim usvojena obrnuta praksa pa je tako uspon na diplomatskoj lestvici obrnuto proporcionalan akademskim kvalifikcijama i stručnoj spremi, a direktno srazmeran pripadnosti određenom porodičnom klanu odnosno političkoj frakciji. U srpsku diplomatiju se odavno umesto preko diplomatske akademije ulazi kroz sporedna vrata, a ambasade na atraktivnim destinacijama služe za upošljavanja često nesposobnih ali zato veoma ambicioznih partijskih kadrova. 

Dovoljno je da se prisetimo snaje i svekrve iz dinastije Hrustanović, pa oca i sina iz loze Odalović, ili pak SPS miljenice Mile Opačić koja je posle samo pet dana u diplomatiji dobila premeštaj na mesto konzula u Ambasadi Srbije u Stokholmu. Svi oni su (ne)zasluženo zadužili budžet RS za najmanje tri do četiri hiljade evra mesečno, ne računajući čitav niz drugih privilegija i pogodnosti života na visokoj diplomatskoj nozi. 

Pa ipak, ako raspevani Ivica Dačić kao čelni čovek srpske diplomatije može da uveseljava strane državnike i delegacije kafanskim evergrin repertoarom i da na međunarodnim skupovima drži govor na samo njemu razumljivom engleskom jeziku, zašto onda savetnica Ljilja ne bi mogla da razbije ustaljeni briselski protokol i  mobiliše svoje veličanstvene posne pitice od krompira, praziluka i krompira u odbranu Kosova i (legitimnih) srpskih interesa?   

I zato nikoga ne treba da začudi ovaj estradni karakter srpske diplomatije u kojoj se ratovi dobijaju posnim piticama od krompira, praziluka i pečuaraka, dok mladi školovani politikolozi rade u telešop i kol-centrima, a karijerne diplomate pogunute glave gutaju knedle pred sunovratom profesije i vašarskim nastupima “istaknutijih” kolega.  

Možda će neko da pomisli da sam ljubomorna na savetnicu Ljilju i na njen diplomatsko-kulinarski uspeh, ali nije tako. Bilo bi mi drago ako bi savetnica Ljilja mlađim kolegama, studentima političkih nauka i širem srpskom auditorijumu objasnila kako da što brže i što lakše dođu do posla u nekoj od srpskih ambasada širom sveta, po mogućnosti direktno na mesto savetnika/savetnice, bez prethodnog šegrtovanja i kaljenja diplomatskog zanata. A meni će biti dovoljan recept za posne pite s prazilukom, a može i za one Vučiću omiljene s krompirom. Neće da se baci….