Salvini & Orban - početak kraja EU

дана
SALVINI & ORBAN - početak kraja EU

Rafaljna paljba Evropske komisije i Centralne evropske banke po Italiji, kao i osuda Evropskog parlamenta na konto Mađarske biće lakmus papir daljeg opstanka Evropske unije. Približavanje Rima i Budimpešte oko imigracione politike, kao i najavljena solidarnost Varšave i Praga koji neće uvoditi sankcije Mađarskoj jesu više nego evidentan pokazatelj urušavanja idejnih osnova EU i pucanja po šašovima briselskog birokratskog konglomerata. Samo će vreme pokazati da li je ova politička hajka na Italiju i Mađarsku početak kraja EU. Jedno je sigurno – i Salvini i Orban su direktna i logična posledica posrnule EU koja se pretvorila u svoju suštu suprotnost i u kojoj se njeni građani više ne prepoznaju.      
Prva u nizu kritika na račun Rima je stigla u ponedeljak 10. septembra iz Ženeve kada je novoimenovani visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava i bivša čileanska predsedica, Mišel Bašele, u svom prvom zvaničnom obraćanju osudila Rim zbog nehumane migracione politike, zatvaranja luka i projektovanja panike i besa na migrante čime se, prema njenom mišljenju, ne postiže nikakvo dugoročno rešenje. Bašele je dodala da planira upućivanje čak dve posmatračke misije u Italiju radi procene rizika od dalje eskalacije nasilja i epizoda rasizma nad migrantima.
Italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini je u svojoj neposrednoj reakciji odgovorio da je Italija tokom proteklih godina primila više od 700.000 migranata, da nikada nije dobila pomoć drugih zemalja iako je to u više navrata tražila, kao i da je UN pravaziđena i preskupa institucija, dodavši – u čisto Trampovom maniru – da će Italija razmisliti da li će nastaviti njeno dalje finansiranje koje italijanske kase godišnje košta oko 100 miliona evra.
Već u četvrtak 13. septembra oštra kritika na račun Rima stiže i od evropskog komesara za ekonomska i monetarna pitanja, Pjera Moskovisija, koji je tokom konferencije za štampu u Parizu bez uvijanja izjavio da je “Italija problem Evrope” i da mora da poradi na umanjenju javnog duga i izradi kredibilnog budžeta, kao i da aktuelna politička klima neodoljivo podseća na “30. godine prošlog veka, ali da srećom još nema Hitlera već puno malih Musolinija”.
Ni u ovom slučaju Salvini nije ostao dužan za brz i podjednako zajedljiv odgovor, pa je Moskovisiju odbrusio da Francuska prvo počisti u svom dvorištu pa tek onda kritikuje druge, pozivajući se pritom na zatvaranje prolaza za migrante na prelazu Ventimilja na granici sa Italijom, kao i na vodeću ulogu Pariza u krvavom svrgavanju Gadafija 2011. godine.
Istog dana Mario Dragi, predsednik Evropske centralne banke i bivši guverner Centralne banke Italije, poručuje iz Frankfurta svojim sunarodnicima da njegov zadatak nije finansiranje italijanskog deficita, da je Italija nanela već dovoljno štete svojim anti-EU izjavama što je dovelo do skoka spread indeksa između italijanskih (Btp) i nemačkih (Bund) državnih obveznica, te da sada treba da uslede konkretna dela u smislu usvajanja održivog budžeta u skladu su preporukama EU.
Odmah sledećeg dana – 14. septembra –  tokom sastanka ministara unutrašnjih poslova EU u Beču, Salvini se ponovo našao na meti, ovaj put ministra spoljnih i imigracionih poslova Luksemburga, Žana Aselborna. Razmimoilaženje u stavovima po pitanju izbeglica se usijalo do te mere da je Lukšemburžanin u jednom trenutku čak opsovao svog italijanskog kolegu uz opasku da je Luksemburg prepun italijanskih došljaka, na šta mu je Salvini odgovorio da je Luksemburg poreski raj za pranje para i da slobodno, ukoliko žele, mogu da preuzmu sve migrante iz Italije.
Ova epizoda koju su zabeležile i kamere jeste samo kulminacija neuspelih pregovora sa Italijom, koja se pokazala kao nimalo naivan pregovarač u pitanjima usaglašavanja nove EU migracione politike.
Naime, nekoliko dana pre sastanka u Austriji, nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Sehofer je izjavio da je Italija pristala da prihvati nazad migrante koji se pojavljuju na austrijsko-nemačkoj granici, a prethodno su podneli zahtev za azil kod italijanskih vlasti, dok bi prema istom dogovoru Nemačka zauzvrat primila isti broj migranata koje Italija spasi na moru. Sehofer je tada istakao da dogovor s Italijom još uvijek nije formalno potpisan i da očekuje da bi to moglo da se desi u petak u Beču tokom zasedanja ministara unutrašnjih poslova.
Sporazume poput ovih Nemačka je, inače, prethodno već potpisala sa Grčkom i Španijom, a na insistiranje kancelarke Merkel zbog rastuće tenzije kod kuće i uspona populističke stranke “Alternativa za Nemačku” (AfD) koja je na saveznim izborima u Nemačkoj u septembru 2017. osvojila 12,6% glasova i na taj način postala treća najjača partija u Bundestagu.
Međutim, od potpisivanja ovog sporazuma sa Italijom u petak nije bilo ništa i Nemačka se nadano ili nenadano našla oči u oči sa gotovo nepremostivom preprekom zvanom Salvini.
Koliko god da je, naime, Berlinu bilo lako da sa Madridom i Atinom postigne dogovor o readmisiji izbeglica, toliko se s druge strane Salvini pokazao kao tvrd orah i više nego ozbiljan igrač.
Šta je tačno rekao Salvini?
Salvini je svojem nemačkom kolegi otvoreno zamerio da je reč o dokumentu kojim se prevashodno štite nemački interesi, dok se zemlje mediteranskog pojasa – među kojima je i Italija – ostavljaju i dalje na vetrometini i brisanom prostoru pred nekontrolisanim talasima izbeglica. Salvini je ujedno zatražio od Nemačke da podeli sa Italijom imigracioni teret bezbrojnih brodova nevladinih organizacija koji svakodnevno kreću sa obala Libije, odnosno da novim dogovorom Rim bude na “pozitivnoj nuli” i da Berlin pomogne u redefinisanju EU vojne misije Sophia koja do sada nije dala nikakve rezultate.
Ovakav Salvinijem čvrst stav je bio dovoljan razlog da se nemački ministar unutrašnjih poslova Sehofer ne pojavi na samitu u Beču, što je doprinelo negativnom bilansu samog sastanka.  
Dodatno, samo dan pred samit u Austriji, časopis TIME svoju naslovnu stranu posvećuje Salviniju uz natpis “novo lice Evrope – u misiji uništenja EU”. U intervjuu za američki nedeljnik, Salvini je posebno istakao da se bori za povratak evropskih vrednosti koje se ne poklapaju sa vrednostima Evropske unije, kao i za stvaranje desnog saveza, bez evropskih socijalista poput Makrona i Rencija, a sve u cilju povratka ravnoteže unutar Evropskog parlamenta i Evropske komisije.  
I upravo to je ključ u kojem treba iščitavati Salvinijevu neskrivenu podršku mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, pre svega nakon prošlonedeljne odluke Evropskog parlamenta da aktivira čl. 7 Lisabonskog sporazuma zbog, kako se zvanično navodi, konstatnog kršenja vrednosti EU i podrivanja demokratije u Mađarskoj.
Orban je, inače, pod pojačanom prismotrom EU već godinama unazad, a posebno od kada je u junu ove godine usvojen paket zakona poznatiji kao “Stop Soroš” protiv inostranih  i nevladinih organizacija u Mađarskoj čiji je finansijer američki milijarder mađarsko-jevrejskog porekla Đerđ Soroš.
Po svemu sudeći, vrlo je verovatno da će ovo egzemplarno kažnjavanje Budimpešte ostati samo mrtvo slavo na papiru i da će poslužiti tek kao upozorenje Rimu šta može da se desi ukoliko Salvini i dalje bude nastavio da tvrdoglavo tera po svome.
Naime, odluka da se uvedu sankcije i uskrati pravo glasa Mađarskoj mora biti jednoglasno usvojena od strane svih 28 zemalja članica Evropskog saveta, međutim Varšava i Prag – saveznici Budimpešte iz Višegradske četvorke – već su najavili da će se usprotiviti sankcijama Brisela, tim pre što Poljsku očekuje slična procedura, pa je malo verovatno da će glasati protiv Mađarske.
U noti koju je objavilo poljsko ministarstvo spoljnih poslova se skreće pažnja da svaka zemlja ima suvereno pravo da sprovodi unutrašnje reforme koje smatra adekvatnim, kao i da akcije protiv države članice imaju za cilj samo produbljivanje podela u EU i povećanje već postojećeg nepoverenja građana u evropske institucije.    
I sam Salvini, podjednako ljuti anti-soroševac kao i Orban, istakao je u više navrata da su sankcije Mađarskoj čisto politički čin i da se on tome oštro protivi, dodavši da namerava da upravo sa Orbanom zajedno izgradi novu Evropu u čijem će fokusu biti pravo na rad, na porodicu i na bezbednost.
Šta se može zaključiti iz svega ovoga?
Prošlonedeljna dešavanja u Evropskoj uniji bude sumnju u njenu smislenu budućnost i dalju ekonomsko-političku održivost. Interesna pregrupisavanja među zemljama članicama, zatvaranje unutrašnjih i spoljnih granica, međusobne netrpeljivosti, rastući deficit, jačanje ekstremne desnice i vidljivi animozitet prema briselskim institucijama jasan su znak da u EU nešto ozbiljno škripi i da se glomazna birokratska mašinerija pretvorila u zlu vešticu.
Drugim rečima, sve one vrednosti koje je upravo EU trebalo da predstavlja u kolektivnom evropskom imaginarijumu izrodile su se u svoju suštu suprotnost te tako ostaje da se vidi da li je ova politička hajka na Italiju i Mađarsku početak kraja EU, a to će samo vreme pokazati.
S druge strane, koliko god da u Salvinijevom i Orbanovom činjenju ima esktremno desničarskih primesa, toliko im dešavanja “na terenu” idu na ruku i u dobroj meri opravdavaju njihove stavove i političke poteze.
U takvoj konstalaciji snaga, legitimno se nameće pitanje da li Srbija treba da preispita svoje geostrateško opredeljenje u smislu evropskih integracija i da li i dalje treba da teži ovom idejno-političkom društvu mrtvih pesnika.
Čak se i najvatreniji domaći pobornici evrointegracija slažu da ulazak Srbije u EU minimalno zavisi od nas samih, a najviše od situacije u samoj Uniji koja nužno mora da se menja da bi opstala, a na te promene nažalost (ili na sreću) ne možemo da utičemo. Promene koje se brižljivo analiziraju u zvaničnim izveštajima i dokumentima nejasne su, nerazumljive i na nivou akademsko-salonskog teoretisanja. Neki izvori čak tvrde da Srbija svoje pristupne pregovore može da završi i pre 2025. godine, ali je nemoguće dati odgovor na pitanje da li će se do tada reformisati sama EU i da li će biti spremna za prijem novih članica odnosno Srbije.
Prevedeno na srpski: nema ništa od ulaska u EU.
Kako izgleda EU prostor 2018. godine?
Dovoljno je da se malo zagrebe ispod šljašteće površine pompeznih medijskih natpisa i zvaničnih izjava i ukazaće se Evropska unija u kojoj i dalje stoje žičane ograde duž granica, u kojoj se jednostrano ukida Šengen, u kojoj rastu deficit i nezaposlenost, a eskaliraju rasizam i ksenofobija. Šanse da će bilo šta krenuti nabolje su slabe, gotovo nikakve.
Prostim rečima, ako prosečan Srbin sanja mesečnu platu od 1.000 evra, treba da zna da završnica te trke nije u Briselu, već u njegovoj glavi.
Šta to znači?
To znači da Briselu odgovara da postoje centralne i periferne države van i unutar Evropske unije jer samo tako klasno diferencirani politički prostor može biti izvor jeftinih resursa za jake EU države poput Nemačke, nebitno da li su u pitanju bagatelna radna snaga, ucenjena izvozna tržišta za plasman radioaktivne i škart robe ili nešto treće.
Plata od 1.000 evra će biti moguća kada se stane na put rasipanju novca iz budžeta na kriminalne i korupcionaške poslovno-privatne kombinacije, kada se prestane sa selektivnom naplatom poreza, kada se ojača domaća privreda i kada u glavama ljudi oživi kultura bunta i nepristajanja umesto ćutanja, poginjanja glave i pogubnog prilagođavanja na negativan sistem vrednosti. Za tako nešto nam Brisel nije potreban.    
Volela bih da me neko demantuje…

Коментари

Постави коментар