San o pet friendly Srbiji
Prema zvaničnim podacima Uprave
za veterinu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, na teritoriji
Srbije ima preko milion i po obeleženih pasa i preko sedamdeset hiljada mačaka.
S druge strane, broj četvoronožaca koji
ulicama lutaju besciljno, bez čipa, imena, vlasnika i toplog doma je mnogo veći
i o njima nema ni približnih statističkih procena.
Donedavno mahom ruralno srpskog
društvo se vremenom uspešno prilagodilo novom poimanju uloge kućnih ljubimaca,
pa su samim tim i nazivi poput ker ili džukela polako počeli da ustupaju mesto
koliko-toliko uglađenijim nazivima za čovekovog najboljeg prijatelja. Velika
većina i danas, međutim, istrajava u uverenju da je psu mesto na lancu pred
dotrajalom blatnjavom šerpom u koju će gazda, kad i ako se seti, iz bezbedne
daljine ubaciti polubajati hleb i oglodane kosti.
U Srbiji su prava životinja
prepoznata više formalno nego suštinski i veliki je broj još uvek otvorenih ili
pak nikad načetih tema. Ukoliko probate da se primera radi registrujete kao pet therapy društvo, vrlo je verovatno
da ćete bezuspešno lutati od jednog do drugog ministarstva u pokušaju da
pribavite dozvolu za rad za ono što niko ne zna niti šta je niti kako se tačno
izgovara.
I ono malo do sada ostvarenih
prava, kao što je mogućnost prevoza gradskim saobraćajem za pse vodiče u
pratnji slepih osoba, često je u praksi neprimenjivo iz puko trivijalnih
razloga, a najčešći problem su drčni vozači koji se ne libe da iz vozila izbace
i putnika i psa.
U mnogim razvijenim zemljama je,
međutim, decenijama unazad institucionalno i sistemski razvijana svesto o
dobrobiti životinja, ali i o njihovom blagodetnom uticaju na ljudsku psihu, zdravlje,
ali i zajednicu uopšte.
Koliko smo daleko od tih
paralelnih svetova možda najbolje ilustruje činjenica da se u mnogim bolnicama,
kao što je čuvena pedijatrijska klinika „Meyer“
u Firenci ili pak „Royal Free Hospital“ u Londonu, psi već godinama unazad koriste
u programima dopunske medicinske terapije u lečenju anoreksije, autizma, neuropsihijatrijskih
oboljenja i drugih teških patologija. U mnogim bolnicama i staračkim domovima
je takođe dozvoljen ulazak kućnih ljubimaca u vreme posete rad obilaska
vlasnika, a ako vas put navede do Berlina, Pariza, Barselone, Bukurešta, Moskve
ili Beča – da ne idemo dalje - sa psom ćete moći bez problema i u gradski
prevoz i u bilo koju javnu ustanovu.
Veća prava, logično,
podrazumevaju i veće obaveze, pa se odgovornost vlasnika podrazumeva. U Srbiji
je nažalost mnogo više onih koji svojim neodgovornim i često bahatim ponašanjem
bacaju ljagu na i ono malo postignutih privilegija i ostvarenih prava u urbanom
suživotu čoveka i psa.
S druge strane, tužna je istina da
se političari po nepisanom pravilu sete životinja tek uoči izbora ili kada im
Putin bane u jednodnevnu posetu. Pre i posle toga sva ta “kereća pitanja” –
šojićevski rečeno - nemaju gotovo nikakav upliv u srpskom političkom diskursu.
Vidljivi učinak u zaštiti i
unapređenju prava životinja dolazi najčešće od pojedinaca i udruženja, među
kojima je najaktivniji često osporavan Pokret Levijatan, čiji nesebični
doprinos spasavanju i zaštiti životinja zaslužuje ipak svaku pohvalu.
Pregršt je i drugih nevidljivih
heroja velikog srca koji svakodnevno vode brigu o napuštenim, bolesnim i povređenim
životinjama koje su prošle kroz izgladnjivanja, zanemarivanja, napuštanja,
prebijanja, zverska mučenja, sakaćenja i zlostavljanja svake vrste.
Takođe, pompezno najavljivana izgradnja
groblja kao i liberalizacija uvođenja kućnih ljubimaca u zgrade gradske uprave će
najverovatnije ostati samo mrtvo slovo na papiru. Saobraćajni institut CIP je krajem
novembra dao na javni uvid urbanistički projekat izgradnje groblja u bloku 51,
ali do dobijanja građevinske dozvole i početka radova je neophodno da se usvoji
još nekoliko nivoa tehničko-investicione dokumentacije. Kojom će se dinamikom sve
to odvijati, to i dalje niko ne zna. Izvesno je samo da će vlasnici nastaviti
da predaju svoje uginule kućne ljubimce Veterini Beograd koja će ih nakon
skladištenja u hladnjačama na periferiji prestonice otpremati dalje do Ćuprije
gde se leševi već godinama unazad spaljuju na „komunalno prihvatljiv“ način. Osim
ove jedine za sada zvanične pogrebne procedure, neki se odlučuju da svoje kućne
ljubimce kremiraju, dok ima i onih koji svoje uginule pse i mačke zakopavaju u baštama,
po šumama ili čak bacaju u mrtve rukavce na Adi Huji gde se potom zatrpavaju
građevinskim šutom i kabastim otpadom.
Kako za sada stvari stoje, više
su nego opravdane strepnje da će borba za pet friendly Srbiju pre biti borba sa
srpskim mentalitetom nego sa srpskim zakonima, a ishod će biti neizvestan baš
kao i pitanje legalizacije marihuane u medicinske svrhe.
Pa ipak vredi ustati za one koji
nemaju glas, a koji zaslužuju mnogo više od onoga što trenutno kao društvo
možemo da im pružimo.
I umesto kraja, citiraću Rodljuba
Šabića koji je nedavno na tviteru mudro izjavio da je ugovor sa psima najbolji
ugovor koji je čovek ikada napravio.
Jasnije od ovoga ne može…
Objavljeno u dnevnom listu DANAS 01.03.2019.
Коментари
Постави коментар