Cena kukavičluka srpske države pred poreskom utajom stranih ambasada

Zašto strane ambasade ne poštuju srpski zakon o radu?

 Cena kukavičluka srpske države ili zašto nema sapuna po srpskim bolnicama 

 Foto: Infektivna klinika u Beogradu   Izvor: Twitter

Sredinom novembra prošle godine sam sticajem okolnosti završila na beogradskoj infektivnoj klinici. Trovanje hranom, bezazlena dijagnoza, posle sat vremena sam otpuštena na kućno lečenje. Slike raspadnutih klozeta, sljuštenog maltera sa zidova, buđavih dušeka i zarđalih gvozdenih krevetnih nogara koje sam do tada gledala samo po tviteru, naprasno su u tih sat vremena postale moja realnost. Po dolasku kući sam svu odeću panično dezinfikovala i nekoliko puta zaredom oprala u veš mašini, a sebe naterala da u roku od odmah potisnem sećanje na ovu neplaniranu životnu horor epizodu.

Da je bilo koji drugi dan, ne bih o ovome javno. Ali prvomajska svetkovina za nama se danas nekako čudno poklopila sa vapajem jednog oca za spasenje svog deteta i ta bolna koincidencija je u meni potakla nabijeni gnev i potrebu da još jednom iz sveg glasa zapenim o jednoj temi čija neugodna istina smeta mnogim ovdašnjim "intelektualnim" krugovima i "nezavisnim" medijima.

Godinama unazad se sudim sa svojim bivšim poslodavcem. Nisam ni prva ni jedina. Ali moj bivši poslodavac nije tek neka tamo pekara iz Ovče, već jedna zapadnoevropska ambasada, nebitno o kojoj je zemlji konkretno reč. Poenta je da nije jedina. Ima ih još koje svesno izbegavaju plaćanje poreza i doprinosa za svoje lokalno zaposlene srpske državljane. Čast izuzecima! 

Oštećena sam bila tokom porodiljskog, oštećena ću biti i za penziono. Kad mi se rodila ćerka, pozajmljivala sam novac od prijatelja da bih imala za pelene. Ako bih danas-sutra otišla u penziju, primala bih tek toliko da mogu da se najedem bajatog hleba pa da tako sita prekopavam po prestoničkim kontejnerima.

Većina kolega mahom bira da o ovom problemu ne talasa javno. Ima i onih međutim koji su digli svoj glas. Rade u raznim stranim ambasadama, stranim NVO i internacionalnim školama. Nemaju ugovore o radu, neprijavljeni su ili prijavljeni tek na minimalac, nemaju pravo na odmor, na bolovanje, na sindikalno udruživanje. Na svaki eventualno iznet zahtev za regulisanje radnog statusa, dobijaju odgovor da mogu slobodno da potraže novi posao jer će se zamena lako naći. I obično tako i biva.   

Poreska, PIO i tužilaštvo se ponašaju kao čuvena tri mudra majmuna - sve znaju i sve vide, ali ćute. Iako im je jasno da im ovi šalju frizirane godišnje izveštaje o platama (ako uopšte bilo šta i šalju) i da je nemoguće da zaposleni po ambasadama zarađuju koliko kasirke po supermarketima, ne usuđuju se niti da zavedu predmete niti da postupaju po podnetim prijavama. Lakše im je da se iživljavaju nad cvećarama, kafićima i ostalom domaćom boranijom. Ambasade se po nepisanom pravilu ne diraju, mahom u strahu od političke represije.

Koja je cena kukavičluka srpske države pred poreskom utajom stranih ambasada?

Ako je prosečna plata po ambasadama u Beogradu oko 1000 evra, porezi i doprinosi na mesečnom nivou koji po srpskim i međunarodnim zakonima idu na teret poslodavca, čak i kada su ambasade u pitanju, mesečno iznose približno 550 evra odnosno 6600 evra godišnje. Ako radni vek jedne osobe pod idealnim okolnostima traje 45 godina, dolazimo do iznosa od 297.000 evra koje je poslodavac dužan da uplati u budžet Republike Srbije na ime poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pod pretpostavkom da je ukupan broj lokalno zaposlenih po stranim ambasadama u Beogradu oko minimalno stotinak ljudi i još po toliko u raznim internacionalnim školama i stranim NVO u Beogradu i po unutrašnjosti, dolazimo do najmanje 89.100.000 evra koje država Srbija poklanja i svesno oprašta na štetu svojih uniženih i obespravljenih građana.

Ono što najviše bode oči jeste očigledno licemerje Zapada koji decenijama unazad deli lekcije kako Srbija treba da postane zemlja u kojoj će se poštovati zakoni, dok oni sami svesno koriste ovdašnji javašluk i urušene institucije lišavajući svoje lokalne radnike osnovnih i neotuđivih prava iz domena rada koji su utkani u sve domaće zakone i međunarodne konvencije, od Bečke pa nadalje.

Neka svako od vas stavi prst na čelo pa neka pomisli šta bi sve moglo da se uradi sa bezmalo dva miliona evra godišnje da poreska i tužilaštvo uredno ubiru porez i sankcionišu one koji se poigravaju sa ovom državom i njenim zakonima. Koliko bi infektivnih klinika, staračkih domova, vrtića i škola moglo da bude izgrađeno ili renovirano, koliko bi dece moglo da bude izlečeno ili bar pristojnije hospitalizovano po domaćim bolnicama,? Koliko puteva, domova zdravlja i narodnih kuhinja?

Zamislite se malo nad ovim brojkama i činjenicama pa sami napravite računicu!

Rekla sam šta sam imala. Slobodno mislite o meni šta god vam milo. Sasvim mi je svejedeno da li ćete me svrstati u prvo, drugo ili trećesrbijance i iskreno me zabole me da li sam politički korektna ili nekorektna.

Ja znam zašto se borim. A vi?