ŠTA EU NIJE SRBIJI

A painted mural by British graffiti artist Banksy, depicting a workman chipping away at one of the stars on a European Union (EU) themed flag, is pictured in Dover, south east England on May 8, 2017.    Photo by AFP

Kada moj komšija kaže EU, prva asocijacija mu je plata od najmanje 1.000 evra mesečno i papiri neke od zemalja Zapadne Evrope – radna i boravišna dozvola, a ako sreća posluži onda i pasoš. Druga asocijacija mu je red i poštovanje zakona - tamo negde, razmišlja moj komšija, nema divljanja, pljuvanja i bacanja đubreta po ulicama, nema vožnje u kontra smeru, zapošljavanja preko veze, itd. 

U glavi mog komšije EU se dakle pojavljuje u obliku biča pravde, sistemskog uređenja i finansijskih injekcija koje bi pod nekim idelanim okolnostima i nas, eto, mogle da konačno izvuku iz bede i haosa autoritarnih režima pod kojima svako malo živimo – svejedno da li je u pitanju Milošević ili Vučić. 

Međutim, ono što mojem komšiji niko neće reći jeste da se ta ista EU često samo deklarativno zalaže za vladavinu prava, dok se njene zemlje članice u Srbiji obilato koriste ovdašnjim rasulom, te se ni najmanje ne libe da zarad svojih interesa pogaze osnovna ljudska prava i načela uređenih demokratskih društava.  

Niko mu, na primer, neće reći - jer mnogim ušima to ne prija da čuju - da neke od ambasada baš tih uređenih zapadno-evropskih zemalja, članica EU dakle, ne plaćaju poreze i doprinose za svoje srpske radnike iako su u zakonskoj obavezi, isto kao i svi drugi poslodavci. One svesno računaju na političko-ekonomske ucene, na koruptivne elemente u srpskoj vlasti i pravosuđu, kao i na ćutanje podjarmljenih lokalaca.  

Mojem komšiji niko neće reći ni da bi od naplate tih sredstava mogle da se renoviraju mnoge bolnice i domovi za stare u Srbiji, da bi mogle da se uvećaju penzije i plate nastavnicima i profesorima i da bi bar jedno dete, umesto preko sms poruka, moglo da o trošku RFZO otputuje na lečenje u inostranstvo. Niko mu to neće reći jer su čelni ljudi EU - Federika Mogerini i Angela Merkel - javno podržale Vučića nepunih mesec dana pred predsedničke izbore u Srbiji u aprilu 2017. a samim tim i medijski mrak, diktaturu i svaku drugu izopačenost ovog režima koji njih, srećom, ne dotiče. Jer dok se one pitaju, Srbija ide u dobrom pravcu.

Ne mogu da govorim u ime drugih, ali mogu u svoje: ne prihvatam da neko “tamo” zbog svojih interesa može da se poigrava mojim pravima i mojim životom “ovde”. Želim da svojoj ćerki ponudim bolju budućnost, da kada odraste ne bude obespravljeni radnik za kojeg, samo zato što se preziva na -ić, neće važiti ista pravila i isti zakoni kao za nekog izvornog Holanđanina, Nemca ili Austrijanca. Želela bih da kada krene u inostranstvo, tamo ode kao ponosan i dostojanstven čovek, a da ne beži iz očaja kao što sam ja odlazila devedestih. 

Evropske vrednosti - čije su tekovine neraskidivo utkane u našu kulturu i čiji smo nesumnjivi deo - nisu vrednosti briselske mašinerije koja nam neće doneti prosperitet niti iskoreniti korupciju i kriminal dok sami ne zasučemo rukave i dignemo glas protiv nakaradnog režima i mraka u kojem živimo. Tek kada od Srbije stvorimo respektabilnu državu – a taj posao neće obaviti niko drugi do mi sami – onda ćemo moći da odlučimo da li i kojem savezu da se priklonimo. I to samo inter pares, nikako kao parije...