Jednom vozaču na liniji 25P je pre par dana zasmetao Astor. Još više mu je zasmetala Astorova Vesna. Astor i Vesna su dva nerazdvojna prijatelja. Astor je braon labrador, a Vesna naša slabovida sugrađanka. Astorove oči su Vesnine oči. Astor vodi Vesnu ulicama Beograda, opominje je na stepenike, na rupe u asfaltu, na kola i na nepremostive prepreke. Kad Astor stane, i Vesna stane. Kad Astor krene, i Vesna krene. Vesna živi zahvaljujući Astorovom vidu, a Astor zahvaljujući Vesninoj ljubavi. I tako svakog dana naših dvoje sugrađana živi tiho svoje mirne i povučene živote. Od tačke A do tačke B, u uzajmnom odnosu poverenja dveju duša, pseće i ljudske. Sve dok nisu naleteli na Miku. Mika je vozač na liniji 25P. Mikin identitet je poznat samo Upravi GSP-a. Mi ćemo ga zvati radnim imenom Mika. Vozač Mika ne želi da Astor prlja njegov autobus i ujeda njegove putnike. I zato je odlučio da zaustavi vozilo krcato putnicima i pripreti Vesni i Astoru da izađu iz njegovog autobusa na liniji 25P jer bi Astor, ljuti labrador, mogao da nasrne na nekog od pitomih putnika koji bi mu iz nehata stali na šapu ili rep. Briga Miku što je Vesna slabovida, još manje što je Astor pas vodič. Ne haje Mika što po zakonu psi vodiči mogu u vozila gradskog prevoza. Jer Mika ne voli pse. I baš njega briga šta piše u nekom tamo zakonu. Ne zna Mika da je svuda u svetu psima dozvoljeno da sa svojim vlasnicima uđu u gradski prevoz. Čak i onda kada vlasnici nisu slabovidi. Fućka se Miki za tamo neki svet. Pas neće ući u njegov autobus i tačka. Samo preko njega mrtvog. A Vesna neka se snađe. To uostalom nije Mikina briga. On je tu da zaštiti svoj bogomdani autobus i smerne putnike od arogantne sugrađanke Vesne i njenog besnog kera. I kada uspešno odbrani svoje vozačko dostojanstvo i završi smenu, vozač Mika će krenuti kući, pa će prionuti na svečanu trpezu i još svečaniji krkanluk i pomoliće se da mu Bog da zdravlja, veselja i sedmicu na lotou. Po mogućnosti obrnutim redom. Jer vozač Mika je vernik, on veruje da su on, njegovi putnici i milioni poput njega viša bića, da ovaj svet pripada njima, da psi moraju na stranu kada on prolazi sokakom, da prasići i telad postoje samo zbog njegovih čvaraka, brizli i pihtija. Zabole Miku za sve koji nisu kao on - psu je mesto u dvorištu, na lancu, baciš mu bajatog leba i on srećan, ko se još voda sa psom po prevozu, ako ne vidiš, nigde ne ideš, sediš kod kuće. Tako razmišlja vozač Mika. Jer među putnicima ih ima mnogo pod stresom. I možda baš nekom od tih nervoznih putnika zasmeta Astor. Ili pak slabovida Vesna. A možda vozač Mika vozi nekog nervoznog Peru. Istog onog kojem je u Deligradskoj na put istrčalo maleno crno pseto. Opasno štene je uplašilo nervoznog Peru i šta je drugo prestravljeni i nemoćni Pera mogao da uradi nego da iz sve snage šutne pravo u glavu tu opasnu sićušnu zver. Jer kako bi se drugačije nervozni Pera odbranio od te strašne nemani? I kakve veze ima ako je štene ostalo da leži nepomično na trotoaru? To se Pere i Mike ne tiče. Pera i Mika su pod stresom. Uostalom, ovaj grad je prepun pasa. A grad ne pripada psima. Ni mačkama. Ovaj grad pripada vozaču Miki i nervoznom Peri. I svim višim bićima pod stresom poput Mike i Pere. Životinje su niža vrsta. Jebeš životinje. Šutneš štene u glavu i rešio se problem. Izbaciš slepu ženu iz autobusa sa psom vodičem i miran si. Koj moj da se stresiraš oko životinja! Tako razmišljaju Pera i Mika. I svi oni nalik njima.
Moja nesreća je što delim ovaj grad sa
Perom i Mikom. I sa hiljadama bezočnih
idiota kao što su Pera i Mika. I stid me je. Sramim se pred Vesnom, Astorom,
pred malenom Božanom i pred njenim usvojiteljima. Molim za oproštaj sve pse i
mačke ovog grada kojima su pogane ruke i noge i devijatni umovi naneli bol i
patnju. Nisam baš neki vernik, imam problem da crkvu postavim između sebe i Boga. Ali zato verujem u anđele. A Astor i Božana su anđeli. I
samo zbog njih ću vama koji niste poput Pere i Mike poželeti srećan Božić. Svi
ostali neka me zaobiđu danas.
(by Jasmina Stojanović)
Коментари
Постави коментар